E L E G I J E




dizanj*

From: HoneeyBee*
Elegičara: 29533

26.05.2017.

*/~ 01:53 - 2:13 bogda pokušaja zvučnog oslikavanja tekstom (haha) i neko brbljanje



Tištnja

Šutiš me.

Šutim te.

Šutimo se.

Šutnja.


Žudiš me.

Žudim te.

Žudimo se.

Žudnja.


Strepiš me.

Strepim te.

Strepimo se.

Strepnja.


Tištiš me.

Tištim te.

Tištimo se.

Tištnja.

I ništa.



Opet ne mogu da spavam. Kad mi se učini da se sve sredilo, da sam izbjegla veliku kataklizmu, u jednom danu se sve okrene naopako, i nastane još gore stanje. A trebalo bi da je mir i da sam sretna. Možda neki ljudi jednostavno nisu sposobni da budu odrasli? Možda sam samo lijena? Imam prijatelja koji ne želi da odraste. Svaku noć mi prepričava neki događaj iz djetinjstva. I ja ga slušam. I bude mi ga žao jer dobije napade panike ubijeđen "da on ne može ovo". Danas mi je prvi put pokidao sve živce. Ali je on moj prijatelj. I ja ga volim. I nisam mu ništa rekla. Jer i ja moram da odrastem. Moram da plaćam račune i vodim brigu o stvarima. Znaš, stvarima. Mislila sam da nađem posao, a onda sam skontala da sam nesposobna i da je jedino što znam u životu raditi - ovako pisati. Mislim, ne ovako, kao na blogu. Ali ništa manje i ništa više. A za to se i školujem. Užas, znam.
Taj moj prijatelj odbija da odraste. Ali nismo on i ja sami. Znam ljude koji su jako odrasli, imaju godina slično kao mi, i vrlo su odrasli. Samo što vole da su pankeri i da se drogiraju i da hodaju okolo kao zombiji. Ja to ne razumijem, ali eto. Oni su zreli, a ja sam nezrela. Moj prijatelj i ja smo vrlo pretenciozni. Ne znam što sam se raspričala o njemu. ALi hodamo okolo i zezamo se napola se rugajući sami sebi. Malo glasno pričamo jer volimo pažnju, valjda. I neki nam je čovjek pred sendvićarom rekao da nismo cool. I to mi je pokvarilo dan. I jadna sam zbo toga. ALi nisam toliko plitka. Uvijek to moje "nisam toliko plitka" Ne znam šta bih vam rekla. Sad je već prošlo dva i odlučila sam dodati ovaj glupi tekst koji niko neće iščitati čisto jer sam nezadovoljna kako pišem, i imam potrebu da uprazno pričam i ne opipam dobro šta me sekira. Mogla bih pričati i o predstavi koju sam gledala večeras, ili o svirci na koju sam htjela virnut pa sam se pokajala jer sam otišla. ALi to ne bi bilo pametno, ja mislim. Da pišem o tome. Jer sam kreten i sad strepim da sve što napišem jedna vrla osoba može krivo protumačiti. Eto. Ali ipak pišem. Ne znam. Moram da se bolje organizujem. Woody Allen mi je na nos skočio.
Znala sam se zezati i reći da je moj život kao da ga je napisao i režirao on. Tad naravno nisam bila svjesna da je on napravio neke katastrofe tipa SCOOP (2006.) Ja sam katastrofa. Nisam talentovana. Nisam nešto posebno. Nisam načitana. A uzela sam da studiram pisanje.
Sad. Ovako.
Plaši me svijet. I što više ne vidim svoju ulogu u njemu. Nekad jesam, kad sam bila u zabludi da ja mogu sve. Valjda je ova pomirdba s činjenicama - odrastanje. Kad sam imala šesnaest godina poznavala sam jednog momka devet godina starijeg od mene. I bilo mi je glupo kako razgovaramo na istom nivou. Bilo mi je jadno koliko je jadan i neodrastao. I rekla sam sebi da nikad neću biti takva. Meščini da to postajem. A uvijek su mi mrski bili ti ljudi. A ja sam to.
Jesam li mentalno zaostala ili sam luda ili sam samo bezobrazna i govno osoba? Ne znam. Prije dva sata sam opet željela da umrem. Ali nisam. Jer sam kukavica. Prava kukavica.
Ne znam. Nema nikakvog smisla. Samo bauljam prstima po tastaturi, nasumično ispisujući riječi i riječi. Sad ću ispušiti cigaru. I odoh spavati. Valjda. Laku noć.

Noviji postovi | Stariji postovi